Nešto više…

Zovem se Milica.

Živim da pišem i pišem da živim.

Hobi mi je da pišem za sebe, posao da pišem za druge: tako već ozbiljno dugo, i nikako da mi dosadi.

Kada ne pišem, radim svoju drugu omiljenu stvar na svetu – predajem, podučavam i motivišem svoje učenike.

U porodici i društvu sam poznata po:

♦ “Zar je to sad bitno?”

♦ “Šta ćemo da jedemo?”

♦ “Sve ću ja to sama, samo me vi pustite.”

♦ fobiji od zvonjave telefona i odškrinutih ormara

♦ veličini pernica i svemu što u njima imam

♦ opsesiji praznicima, lampionima, ukrasima, sveskama i planerima

♦ čudovišnoj ljubavi prema čarapama koje realno niko drugi ne bi obuo

♦ čipsoljupstvu i voljenju hrana i pića koje nutricionisti ne gotive baš

♦ izmišljanju reči koje adekvatno opisuju moje želje i potrebe

♦  želji da pronađem najsedljivije mesto na planeti i ostanem zauvek ušuškana u njemu

Obožavam da čitam od malih nogu i škrabam nešto doslovno otkako znam za sebe.

Počelo je sa pesmicama, a nastavilo se pričama i “svačim nečim”.

Dugo sam kao problem doživljavala to što nisam znala da objasnim to “svašta nešto” nekim opšteprihvaćenim terminom. Da stavim to u kalup. Je l’ to priča? Je l’ blog? Je l’ crtica?

I kako sad uopšte da objasnim nekom da pišem nešto kad ne umem ni ime da mu dam?

U jeku borbe sa tom nedoumicom koja me je opsedala, tokom studija, srela sam se sa Unamunovim delom Magla i sigurnije nego ikad ranije shvatila da ne mora niko da se uklapa ni u šta. Rešila sam da zažmurim na kalupe i obrasce, klasifikacije i rasprave. Rešila sam da plešem rečima i pustim ih da same sebe stvaraju dok ih puštam na papir – u stihu, u rečenici, u nečemu između. Rešila sam da ih skupim sve na jedno mesto i dam im dom.

Tako su nastale piruete na papiru, i ova njihova kućica.

Na kraju, ako bih morala da se izjasnim, ne bih rekla da su piruete crtice. Ni blogovi. Ni priče. Nisu izmišljene, ali nisu ni “senzacionalne ispovesti”, kako su pojedini mediji u par navrata pokušali da ih predstave prilikom preuzimanja, uskraćujući elementarno poštovanje i njihovim čitaocima i meni kao autoru.

Piruete su pisani odraz jednog postojanja, jednog načina razmišljanja i jednog načina osećanja.

Piruete na papiru su – ja.

A ja sam, nekako, uvek bila svet za sebe. I sada vas pozivam da taj svet istražite.